Infektivni peritonitis mačaka (FIP)
Infektivni peritonitis mačaka (Feline infection peritonitis) je virusno oboljenje uzrokovano određenim sojevima koronavirusa. Najveći broj sojeva koronavirusa je avirulentan, što znači da ne mogu izazvati oboljenje. U pojedinim slučajevima ovi sojevi mogu biti uzročnici mačijih koronavirusnih enteritisa. Virus se izlučuje putem fecesa, tako da je osnovni put infekcije feko-oralni. Virus može opstati u suvoj sredini do 7 nedelja što čini indirektan put infekcije mogućim (putem posipa, pribora za jelo i vodu). U većim zajednicama mačaka mačići se inficiraju najčešće u dobi od 5. do 6. nedelje. Najveći broj inficiranih jedinki ne pokazuje simptome, osim prolaznog enteritisa. Te jedinke su asimptomatski nosioci virusa i mogu predstavljati izvor infekcije za druge mačke nedeljama i mesecima, a pojedine čak i doživotno. Samo mali broj mačaka (svega 5 do 10%) će razviti kliničku sliku FIP-a.
Smatra se da FIP nastaje mutacijom koronavirusa unutar organizma mačke, infekcijom monocita i makrofaga i brzom replikacijom virusa unutar ovih ćelija. Stres je najčešći pokretač infekcije. Osnovna patomorfološka promena kod inficiranih jedinki je piogranulomatozni vaskulitis. Najčešće oboljevaju mlade jedinke do godinu dana starosti. Klinički FIP se javlja u dve forme: vlažna i suva. Početni simptomi bolesti su krajnje nespecifični, poput groznice, apatije, inapetence ili anoreksije, gubitak telesne mase. Piogranulomatozne lezije se mogu javiti na bilo kojem organu (bubrezi, limfni čvorovi, jetra, slezina, omentum, mozak) i od lokalizacije procesa zavisi dalji razvoj simptoma. Ascit je najčešći klinički simptom, a prate ga uvećani mezenterijalni limfni čvorovi i renomegalija. U slučaju pleuralnih efuzija javiće se dispnoja i uvećanje medijastinalnih limfnih čvorova. Mogući su i neurološki simptomi – ataksija, hiperestezija, nistagmus i napadi. Oftalmološki simptomi, takođe, mogu pratiti infekciju i to uveitis, iritis, hifema, keratinski precipitati, horioretinitis.
Ne postoji adekvatan ante mortem metod dijagnostike FIPa. Dijagnoza se svodi na isključivanje drugih mogućih diferencijalnih dijagnoza. Konačna dijagnoza se postavlja histopatološkim pregledom oboljelog tkiva. Limfopenija i blaga neregenerativna anemija prate FIP. Biohemijski nalaz se sastoji od hiperglobulinemije, hiperbilirubinemije, povišenih vrednosti jetrinih enzima, kao i povišenih vrednosti parametara bubrega (uree i kreatinina). Rtg snimak toraksa i ultrazvučni pregled abdomena mogu pomoći u dijagnostikovanju pleuralnih efuzija, ascita, uvećanja mezenterijalnih limfnih čvorova, kao i promena na organima abdominalne duplje. U slučaju postojanja pleuralnih efuzija ili ascita, obavezno uzorkovati tečnost. Kada je uzrok efuzija FIP, analiza uzorka će pokazati da se radi o aseptičnom eksudatu ili modifikovanom transudatu sa visokim sadržajem proteina, ali malom celularnošću. Ćelije koje se mogu videti na mikroskopkom preparatu uzorka tečnosti su uglavnom neutrofili i makrofagi. Odnos albumini:globulini u uzorku tečnosti je najčešće < 0,4. Ako je >0,8 onda je manje verovatno da se radi o FIPu.
FIP je fatalno oboljenje i ne postoji adekvatna terapija. Prognoza je dubiozna i veliki broj mačaka biva eutanaziran ubrzo nakon ispoljavanja kliničkih simptoma. Stoga je preventiva, koja se sastoji u držanju manjih zajednica mačaka (max 4 do 5 mačaka u jednom domaćinstvu) i održavanje redovne higijene sredine u kojoj mačke borave i redovno čišćenje posipa od najvećeg značaja. Ne postoji efikasna vakcina za ovo oboljenje. Nema razloga izdvajati oboljelu jedinku od ostatka zajednice, jer sve mačke u istoj zajedinici dele viruse i šansa za pojavu simptoma se kod njih ne povećava. Novu mačku u zajednicu u kojoj je bila oboljela jedinka ne treba uvoditi dok ne prođe najmanje 2 meseca od uginuća.